Пресликавања ›ије→е, ›је→е, итд. покривају највећи део разлика између ијекавског и екавског, али не сва. Тј. не покривају случајеве где екавски рефлекс јата није е, већ нешто друго, нпр. и. Ево примера с таквим рефлексима:
+Пресликавања ›ије→е, ›иј→е, итд. покривају највећи део разлика између ијекавског и екавског, али не сва. Ево једног примера где основна пресликавања не важе:
Када би се овде поступило по упуту „значка пре рефлекса“, добио би се хибрид:
-од кога би се реконструисао погрешан екавски:
+од кога би се реконструисао необичан/погрешан екавски:
Решење у оваквим случајевима је просто да се значка дода једно слово пре почетка рефлекса:
-што произведе додатна пресликавања која се могу обрадити једнако као и обична (овде ›мије→меје и ›лије→ли). Притом не треба нимало бринути о могућности да се пропусти овакав случај, јер ће аутоматско упоређивање почетног и реконструисаног екавског текста лако указати на такву грешку.
+што произведе додатна пресликавања која се могу обрадити једнако као и обична (овде ›лијен→лењ и ›мија→меја). Притом не треба нимало бринути о могућности да се пропусти овакав случај, јер ће аутоматско упоређивање почетног и реконструисаног екавског текста лако указати на такву грешку.